Ujutru u prevozu svi gledaju u telefone. U kolima stoje nervozni na semaforu. U hodnicima poslovnih zgrada žure s kafom u jednoj i mobilnim u drugoj ruci.
U liftovima niko ne priča. Samo zujanje notifikacija i klimanje glavom uz „kako ide? – može bolje“.
Svi žure.
Na posao, s posla, na sastanak, kod lekara, po dete, po mleko.
Na trening, na kafu, na nervni slom.
Ali kad bi ih neko pitao — gde zapravo ideš? Za čim žuriš?
Većina bi samo slegla ramenima.
Ne znaš ni ti, zar ne?
Jer to nije stvar rasporeda. Nije ni stvar obaveza.
To je način života koji smo svi prihvatili, a niko ne zna zašto.
Trčimo za rokovima, statusima, priznanjem. I svaki put kad nešto stignemo — već kasnimo za sledećim.
I tako danima. Godinama. Decenijama.
Dok se jednog dana ne zatekneš kako gledaš kroz prozor autobusa i pomisliš: „Čekaj… a kad sam poslednji put seo bez da gledam u sat?“
Istina je jednostavna
Nismo umorni jer radimo.
Umorni smo jer stalno jurimo — a nigde ne stignemo.
I najtužnije od svega?
Čak i kada imamo slobodno vreme… ne znamo šta da radimo s njim. Jer su nam dani naučeni da imaju svrhu tek kad nešto „postignemo“.
A možda je najveće postignuće dana — da sedneš.
Bez cilja. Bez plana. Bez osećaja krivice.
Da pogledaš nebo. Ili lice osobe preko puta.
Da zaustaviš dan — pre nego što on zaustavi tebe.
Pauza Digital tim vas razume.
Jer mir nije destinacija. On je izbor — nasuprot jurnjavi.