On ti odgovara porukom nakon 6 sati.
Ona te pogleda samo kad se ti okreneš.
I baš tada – srce brže kuca.
Zašto?
Zašto se tako često zaljubljujemo u one koji nas ne primećuju, ignorišu ili nam daju samo mrvice pažnje?
Odgovor nije slabost. Niti ludost.
Odgovor je psihologija.
Psihološki mehanizam: Privlačnost kroz nesigurnost
Prema istraživanju Whitchurch, Wilson & Gilbert (2011) sa Harvard univerziteta, ljudi su najviše privučeni onima za koje nisu sigurni kako se osećaju prema njima.
„Nesigurnost povećava intenzitet zaljubljenosti. Neizvesnost aktivira centar nagrađivanja u mozgu – baš kao kocka.“
Kad ne znaš da li mu se dopadaš, svaki znak se tumači kao “možda”, što hrani nadu.
Detinjstvo i obrazac privrženosti
Ako si u detinjstvu imao roditelja čija pažnja nije bila konstantna – možda si naučio da ljubav mora da se zasluži.
Zato te sada privlače oni koji su emotivno nedostupni.
Nisu oni posebni.
Tvoj mozak samo pokušava da rekonstruiše poznati obrazac – i da ga „reši“.
Dopamin i emocionalni tobogan
Ignorisanje → pa pažnja → pa tišina → pa poruka u ponoć.
Ovo stvara emocionalnu zavisnost.
Kao kad igraš igricu i ne znaš hoćeš li pobediti – svaki momenat nagrade izaziva dopaminski udar.
To nije ljubav. To je emocionalni tobogan.
A šta kad te neko stvarno voli?
Zanimljivo: često nas ljudi koji su iskreni, direktni, prisutni – ne uzbuđuju.
Zašto?
Jer nisu povređujući.
Jer nas nisu naučili da je ljubav mirna.
Ali prava ljubav nije drama. Prava ljubav nije neizvesnost.
Prava ljubav ne boli stomak.
Rešenje? Prepoznaj obrazac. I izaberi drugačije.
- Ako stalno trčiš za onim ko beži – to nije ljubav. To je rana.
- Ako se pitaš zašto ne odgovara – zapitaj se zašto to trpiš.
- Ako te ne vidi – ne moraš da stojiš bliže. Možeš da odeš.
Jer ljubav nije borba. Ljubav je uzvraćen pogled bez straha.
Pauza Digital tim vas razume.
