Brige su tihe saputnice većine ljudi. Dok sedimo, radimo, planiramo ili čak pokušavamo da spavamo, one šapuću sve moguće crne scenarije. Ali istraživanja pokazuju nešto iznenađujuće: oko 80% onoga što nas brine nikada se ne ostvari.
Jedna poznata studija sprovedena na Univerzitetu Kornel analizirala je na hiljade svakodnevnih briga i pratila šta se sa njima dešavalo kroz vreme. Rezultat? Velika većina njih – tačno 80% – ostala je samo u glavi ljudi, nikada se nije pretočila u realnost.
Štaviše, od onih 20% briga koje su se zaista dogodile, veliki deo nije bio ni približno strašan koliko su ga ljudi zamišljali.
Zašto nas onda mozak tera da zamišljamo najgore?
Brige su, evolucijski gledano, mehanizam preživljavanja. Naši preci su morali da predviđaju opasnosti da bi opstali. Međutim, moderni život je komplikovan, a stvarne opasnosti su ređe. Mozak, naučen da “traži pretnju”, često preuveličava sitnice.
Najčešće brige današnjice nisu tigar u žbunju, već mejl bez odgovora, komentar na društvenoj mreži, neizvesnost na poslu, zdravlje, novac, veze. Sitni, svakodnevni okidači koje naša glava pretvara u lavine scenarija tipa “šta ako”.
I tako ulazimo u začarani krug: zamišljamo katastrofe koje nikada neće doći, a trošimo živce kao da su već tu.
Postoji jednostavan trik koji koriste psiholozi: kada te sledeći put uhvati briga, pitaj sebe — „Da li ovo zaista ima 80% šanse da se nikada ne dogodi?“
Već sama ta misao može da vrati stvari u realnu perspektivu.
Najjači dokaz da su brige često besmislene? Setite se koliko ste puta zamišljali najgore – i koliko puta se zapravo ništa loše nije desilo. Setite se koliko puta ste bili budni do kasno, mučeni scenarijima koji su već sutra postali smešni.
Negde između stvarnosti i naših strahova, postoji tiho mesto. Mesto na kome možemo da odahnemo, da se nasmejemo sopstvenim preterivanjima, i da shvatimo da život, i pored svega, retko kada ispadne onako strašan kako smo se bojali.
