U svetu koji ubrzano juri ka nečemu što niko više ne razume, tišina sela, miris zemlje i jednostavnost svakodnevice postaju luksuz. I dok su nekada ljudi sanjali stanove u gradu, danas sve veći broj muškaraca sanja – o bežanju. Ne od obaveza, već od sistema koji ih je iscrpeo.
Odlazak iz grada više nije poraz, već pobeda drugačije vrste. Pobeda koja se ne meri statusnim simbolima, već unutrašnjim mirom.
Novi muškarac: između sistema i slobode
„Nikada nisam želeo više novca, želeo sam više mira“, rekao je jedan bivši menadžer koji je napustio poziciju u korporaciji i preselio se u kuću svog dede u selu u Šumadiji. Nije jedini.
Od Srbije do Nemačke, muškarci između 35 i 55 godina polako prave nevidljivu migraciju – iz užurbanosti u tišinu, iz pritiska u jednostavnost, iz očekivanja u autentičnost.
Psiholozi ovaj fenomen povezuju sa hroničnim stresom, gubitkom identiteta i emocionalnim zasićenjem koje donosi savremeni način života.
„Postoji tačka zasićenja, kada čovek više ne želi da pobedi druge – već sebe oslobodi“, kaže psihoterapeutkinja dr Ivana Petrović.
Radije pile nego portfolio
Jedan od najčešćih narativa na društvenim mrežama poslednjih godina postaje: „Dao sam otkaz, kupio zemlju, zasadih povrće.“ U prvi mah zvuči kao trend. Ali dublje gledano, reč je o tihoj revoluciji.
Muškarci koji su nekada nosili odela, danas rade u radnim kombinezonima, ne zato što su izgubili, već zato što su se probudili.
Oni koji su svakodnevno osluškivali tržište, sada osluškuju – kišu.
Zamenili su PowerPoint za sekiru. I nije im žao.
Psihološki razlog: Muškarcima je dosta uloga, žele da budu ljudi
Muškarci u srednjim godinama danas žive između dve vatre: očekivanja da budu „provideri“ – stub porodice i društva, i unutrašnje želje da budu – obični ljudi. Ne junaci. Ne vođe. Ne ambiciozni prodavci snova. Već partneri, očevi, prijatelji.
Ali sistem ih retko pita šta žele.
Uloga se podrazumeva.
„Muškarci nose tihi stres. Zato beže u prostore gde im se ne nameće identitet, već im se dozvoljava da ga ponovo pronađu“, navodi američki psiholog dr Michael Garrison u članku za Psychology Today.
Život pod orahom vs. život pod tenzijom
Nema tu velikih filozofija. Muškarci žele:
- da ustaju kad im telo kaže, a ne kad im sat naredi
- da gledaju u zelenilo, a ne u ekran
- da prave nešto opipljivo – sto, baštu, kokošinjac – a ne još jedan digitalni fajl
To nisu muškarci koji su odustali. To su muškarci koji su naučili.
Dijaspora kao pokretač povratka
Poseban fenomen beleži se među muškarcima iz dijaspore: nakon decenija u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj – oni se vraćaju. Ne zbog posla. Već zbog života.
Grade kuće u Bosni, Srbiji, Makedoniji. Obnavljaju dedovinu. Vraćaju se u krajeve koje su napustili – ne zbog nostalgije, već zbog razumevanja da ih je tamo čekalo ono što nisu ni znali da traže.
Tiha pobuna i novi statusni simbol: spokoj
U društvu koje slavi buku, mir postaje luksuz.
U društvu koje slavi vidljivost, nevidljivost postaje zaštita.
Ovi muškarci ne beže od sveta. Oni ga redefinišu. Daleko od svetala, lajkovanja, zavidnih pogleda. Na mestima gde je kafa na pragu vrednija od večere u prestižnom restoranu.
Završna misao
Neće svi otići. Niti treba. Ali sve više muškaraca prepoznaje da ne moraš da ideš daleko da bi se vratio sebi. Nekima je dovoljno dvorište, vikendica, jedan orah i mir.
„Možda nisam uspešan po vašim standardima. Ali pijem kafu ispod oraha – bez stresa.“
—
Autor: [Pauza digital tim]
Pauza od buke. Povratak sebi. Novi luksuz zove se – tišina.