Sin mu je iz Nemačke slao da naprave vilu u selu. Starac je umro u maloj letnjoj kuhinji, željan sina, a ne fasade

U današnjem članku vam pišemo na temu odnosa između oca i sina, kroz priču o Damiru i njegovom ocu Ibru.

Ova priča nas podseća na to koliko je lako zapasti u zabludu da materijalne stvari mogu zameniti ono što je najvažnije – ljubav, pažnja i stvarno prisustvo. Damir je gradio kuću iz snova, ali nije mogao da izgradi odnos sa svojim ocem, a posledice toga postale su bolno očigledne.

• Damir je bio uspešan građevinar u Minhenu, i to se jasno videlo u njegovoj impozantnoj kući koju je sagradio u selu. Tri sprata, fasada boje breskve, ograda koja je sijala na suncu i dva betonska lava na kapiji – sve je to bilo pravo remek-delo, simbol njegovog uspeha. Njegov trud i rad u Minhenu dali su mu finansijsku slobodu da izgradi kuću koju su svi u selu gledali s divljenjem. Ali, uprkos svemu tome, u toj kući nije bilo života. Roletne su bile spuštene, a na video nadzoru se mogla videti samo pustoš. Svuda je bilo luksuza, ali ta raskošna kuća bila je bez duše. Iako je sve bilo savršeno, Damir nije mogao da se pomiri sa činjenicom da njegova kuća nije zaista bila dom.

I dok je Damir sa ponosom pokazivao svetu svoj uspeh, njegova stvarna priča odvijala se samo deset metara dalje – u maloj letnjoj kuhinji u kojoj je živeo njegov otac Ibro. Ibro je bio starac, sa suvonjavim licem i beretkom koju nije skidao ni u kući. On nije hteo da se preseli u Damirovu novu kuću. Iako su svi komšije pričali kako je srećan i ponosan na svog sina, Ibro nije mogao da se pomiri sa svim tim. Za njega, prava sreća nije bila u modernoj kući, već u jednostavnom životu koji je znao i voleo. Njegov svet je bio mali, ali ispunjen stvarima koje je voleo: miris duvana, turske kafe i starih sećija. Za njega je sreća bila u prisutnosti, u ljubavi i u porodici. Izvor: Vas Glas

• Damir, iako je imao najbolje namere, nije mogao da shvati duboku usamljenost svog oca. Komšije su ga često zadirkivale, govoreći kako ima sina koji je napravio dvorac za njega, ali Ibro je u svom srcu znao da je sve to prazno. Nisu mu trebali lusteri ili skupi parketi; ono što mu je zaista nedostajalo bila je prisutnost njegovog sina, njegova ljubav i pažnja. Svaki put kada bi Damir došao na par dana, kuća bi bila puna života, muzike i hrane, ali čim bi otišao, sve se vraćalo u tišinu. Ibro je govorio istinu – sve to je bilo za svet, ali njemu je trebala njegova porodica. Ibro nije tražio luksuz, tražio je samo sina. Izvor: Kurir

Jednog dana, Ibro je doživeo srčani udar, i umro je potpuno sam, gledajući iz svoje kuhinje u ogromnu kuću koju je njegov sin sagradio. Damir je dolazio iz Minhena, pokušavajući da stigne na vreme, ali smrt je bila brža. Kada je stigao, dženaza je već bila zakazana. Ljudi u selu su šaptali, gledajući Damira u skupom odelu, a zatim u malu letnju kuhinju gde je ležalo telo njegovog oca. Damir nije mogao da uđe u svoju vilu. Umesto toga, otišao je pravo u tu malu sobu gde je Ibro proveo svoje poslednje godine. Miris duvana, turske kafe i starih sećija ispunio je prostor, a Damir je osetio stid. Iako je sagradio kuću iz snova, sve je postalo besmisleno. U očevim starim beleškama, Ibro je ispisao bolnu istinu: “Šta će mi lusteri, sine, kad nema ko pod njima da sedi?”

• Damir je shvatio svoju grešku, ali nažalost, prekasno. Suze su mu tekle dok je čitao očeve reči, i u tom trenutku, sve što je sagradio činilo se besmisleno. Njegova kuća, prelepa i svetlucava, zapravo je bila mrtva, bez duše i života. Nakon dženaze, Damir je odlučio da proda svoju raskošnu vilu. Komšije su bile zatečene, pitajući ga zašto bi prodao tako nešto, ali Damir je znao da je pogrešno ulagao u kamen, dok je izgubio čoveka. Shvatio je da pravi dom ne čine skupoceni materijali, već ljubav, pažnja i stvarna prisutnost.

  

      Ova priča nas podseća na to koliko lako možemo zaboraviti pravu vrednost života. Društvo nam često nameće ideju da je uspeh u materijalnim stvarima, ali stvarni uspeh leži u odnosima koje gradimo i u ljubavi koju pružamo. Damir je imao sve što bi mnogi poželeli, ali nije imao ono što je bilo najvažnije – ljubav svog oca. Na kraju, naučio je važnu lekciju, ali nažalost, prekasno. Zanemarivanje onoga što je stvarno važno, može nas odvesti u situacije iz kojih ne možemo popraviti stvari.