U današnjem članku vam pišemo o neobičnoj i emotivnoj priči žene koja je decenijama tragala za osobom koja joj je spasila život tokom najtragičnijih dana Drugog svetskog rata.
Ova priča o Dori Nas, Nemici koja je preživela strahote rata, donosi poruku o humanosti, zahvalnosti i nadi, koja je opstala u njenom srcu uprkos godinama i mnogim preprekama.
- Dora Nas, sada 87-godišnja žena, nikada nije zaboravila sovjetskog vojnika Borisa koji je, dok su u Berlinu izbegavali sovjetsku invaziju, pokazao izuzetnu hrabrost i ljudskost. Počela je svoju potragu za njim odmah nakon što je rat završio, ali je istovremeno postojala i tišina koja je pratila njene godine traženja. Na početku je verovala da se ovo iskustvo, ovo divno prijateljstvo, može brzo pronaći, ali kako su prolazile godine, njena potraga postala je sve teža i emotivnija. Ubrzo je shvatila da Boris možda nikada neće biti pronađen, pa čak ni spomenut u zvaničnim arhivama.
Dora je odrasla u nacističkoj Nemačkoj, u vreme kada je propganda i obožavanje Hitlera bilo u punom jeku. Prema njenim rečima, u početku su svi Nemci divili Hitleru, jer su verovali da je on spasio zemlju od propasti. Iako je u tom periodu bila samo dete, osećala je atmosferu nade koju su ljudi imali, ali i da su kasnije nesvesno dozvolili da zlo preuzme kontrolu. Dora je postala svesna tog zla u trenutku kada je već bilo prekasno, kada su nacisti počeli vršiti najstrašnija zla na svetu. Ona nije želela da bude samo deo te priče, ali se našla u situaciji koja je bila van njenog kontrole.
- Izuzetno duboko verovanje u ideje i ideologiju nacizma ostavilo je trag na celoj njenoj porodici. Njen brat je bio član Hitlerove nacističke partije, a ona je čak i kao devojčica bila deo organizacije “Nemačke devojke” – grupe koja je bila odgovorna za obuku i vaspitavanje devojčica u skladu sa nacističkom ideologijom. U ovom društvu i kroz propagandu, bila je uverena da su Nemci najbolje i najuzvišenije narodno telo. Ova ideja bila je zasnovana na dubokom uverenju koje je postojalo u svakodnevnom životu, iako su stvarni užasi često prolazili neprepoznati.
Kada su se počeli događati pogromi i kada su počeli da nestaju komšije, Dora nije imala puno mogućnosti da postavi prava pitanja. Iako je već tada bila svestan užasa koji se dešava, život u to vreme je bio pod dominacijom propagande. Međutim, duboko je verovala da ljudi i njeni komšije nisu bili odgovorni za ono što se dešavalo, sve dok nije došao trenutak kada je sve postalo jasno – Nacisti su krenuli u istrebljenje ljudi koji nisu delili iste ideje. To je postalo nemoguće ignorisati.
- S vremenom su i oni, poput mnogih drugih ljudi u Nemačkoj, shvatili koliko su velike posledice tog vremena. Dora je iz zemlje pobjegla kada su nacisti izgubili rat, a doživela je još jedno velika iskušenje u svojoj potrazi za životom. Kad su 1945. godine Sovjeti došli u Berlin, Dora je naišla na teške trenutke i priznala da je bila preplašena, pogotovo kada su se na njenim vratima pojavili vojnici. Bilo je mnogo pitanja koja su ostala bez odgovora. Međutim, najsvetliji trenutak bio je kada je srela Borisa, sovjetskog vojnika koji joj je pomogao.
Boris je bio neko ko je zapravo spasio živote i tu mu se Dora zahvalila. Iako je bio samo vojnik, Boris nije bio samo vojnik – on je postao simbol nade za Doru i njenu porodicu. On je dolazio u njihovu trošnu kuću tokom tih ratnih dana, postajući njihov prijatelj, ponuda života i sigurne budućnosti. I dok su oni prolazili kroz najveće strahote, Boris je donio svetlost i nadu, koja je kasnije postala nepokolebljiva želja Dore da ga pronađe. Tokom svih tih godina, njeno traženje bilo je povezano sa željom da pronađe osobu koja je preživela s njom najveće trenutke i koja je nesvesno utisnula trag na njen život.
- Nakon što je godina prolazila, traženje Borisa je bilo puno komplikacija. Dora je poslala mnoge molbe, ali nije uspela da dobije nikakvu konkretan odgovor. Neko vreme je bila uverena da je pronašla tragove, ali su se oni brzo gasili. Kako su prošle godine, Dora je nastavila verovati da su se šanse smanjivale. Onda je, zahvaljujući pomoći novinara, pronašla Borisa. Međutim, šokantna istina je bila da je Boris preminuo skoro tri decenije ranije.
Na kraju, kroz razgovor sa njegovom decom, Dora je shvatila koliko je on zapravo bio važan u njihovim životima. Razgovarajući sa njegovom porodicom, osjećala je da je bila dio života koji nije mogao biti zaboravljen. Hvala Borisu za tu nesebičnu ljubav koju je davao svojoj porodici, i za to što je omogućio Dori da nikada ne zaboravi sve ono što su proživeli zajedno.
