Dnevnik pravih problema
Ponekad brojke bole više od reči.
Godine u ličnoj karti. Broj cifara na računu.
Tri decenije i kusur — a ti sediš i misliš: „Trebao sam više. Trebala sam dalje.“
Ništa još nisam „napravio“. Nemam stan. Nemam porodicu. Nemam firmu. Nemam „uspeh“.
Imam 35 i — nemam ništa.
I onda krene unutrašnji šapat koji niko ne čuje:
„Prokockao si vreme.“
„Nisi iskoristila prilike.“
„Drugi su već…“
Ali… da stanemo na trenutak.
Ko je rekao da si zakasnio?
I šta tačno znači imati „ništa“?
„U psihološkoj percepciji neuspeha, najčešće ne propada plan, već ideja o sebi koju smo vezali za određeni vremenski okvir“, piše dr. Danijela Petrović, psihoterapeutkinja koja godinama radi sa ljudima u tridesetim.
Drugim rečima, ne boli stvarnost — boli razlika između stvarnosti i onog što si zamislio da „treba da bude“.
Ne boli ni neuspeh — već upoređivanje.
Da pogledamo šta „imaš“
- Možda imaš kapacitet da kreneš — jer znaš kako izgleda kad padneš.
- Možda imaš zdravlje — iako ga uzimaš zdravo za gotovo.
- Možda imaš mir — jer si naučio da ne tražiš više validaciju.
- Možda imaš snagu — jer si prošla kroz stvari koje drugi ne bi preživeli bez ogrebotine.
- Možda imaš iskustvo — i to ne ono iz biografije, već ono iz ćutanja, razočaranja, vraćanja.
Možda, kad bi pogledao bolje, imaš tačno ono što ti treba — samo ti niko nije rekao da to vredi.
Šta da radiš kad ti se čini da nemaš ništa?
- Preispitaj čime meriš vrednost. Ako su to stvari koje ne dolaze iz tebe — nikad nećeš imati dovoljno.
- Prepoznaj unutrašnji glas — i prozovi ga. Ako ti govori da si zakasnio, pitaj ga: Po čijem satu?
- Priznaj sebi: jesi umoran. I jesi preplavljen. Ali nisi gotov.
Zaključak
Možda imaš 35 i nemaš „ništa“.
A možda imaš 35 i nosiš u sebi sve što tek dolazi. Samo ti to još niko nije priznao — uključujući tebe samog.
Pauza Digital tim vas podseća: nije kasno. Možda je tek počelo ono pravo — ali si toliko umoran da nisi ni primetio.