Radiš. Ustaješ pre svih. Završiš sve što treba. I još više od toga.
Plaćaš račune. Pomažeš drugima.
Ne piješ. Ne bežiš. Ne kukaš.
Guraš.
I spolja – sve deluje kako treba.
Imaš gde da spavaš. Imaš od čega da živiš. Imaš možda i dete koje te voli, ili posao koji cene.
Ali…
Unutra nema ništa.
Ne sećaš se kad si poslednji put iskreno uživao.
Ne znaš više ni šta znači biti „opušten“.
Ne pamtiš kad si zadnji put ustao iz kreveta sa nekom glupavom radošću u stomaku.
Samo znaš da moraš još ovo, još danas, još malo…
I niko to ne vidi.
Jer kad si sposoban, kad si tih, kad ne tražiš – svi misle da si jak.
Ali ni najjači ne mogu stalno da ćute.
Zato evo – ako si ovo ti, znaj:
Nisi sam.
I ne treba da imaš razlog za tugu da bi bio tužan.
Nekad je dovoljan umor koji se skuplja godinama.
Nekad je dovoljna tišina koja traje predugo.
Nekad je dovoljan život u kom si prestao da pitaš šta tebe raduje – jer više i ne znaš.
Možda je vreme da počneš ponovo. Polako. Bez buke.
Ne od nule – nego od sebe.
Jer osmeh ne dolazi kad nešto kupiš.
Dolazi kad prestaneš da se dokazuješ i počneš da živiš.
Pauza Digital tim vas razume.
Podeli ako ti ovo liči na nekoga koga znaš. Ili na tebe. Možda nekome spasi dan.