Ne postoji čovek koji je svakog dana hrabar. Niti neko kome nije nekad bilo dosta svega. I to je u redu. Jer snaga nije uvek glasna – ponekad je tiha i drži se za ivicu.
Postoje dani kada ti telo ustane, ali duša ostane da leži. Kada ti je teško i da kažeš „teško mi je“, jer ni sam više ne znaš od čega si umoran. Tada svet očekuje da budeš funkcionalan, nasmejan, produktivan – a ti si jedva tu.
I to je u redu.
Pauze nisu slabost. Umor nije poraz. To što danas ne možeš kao juče ne znači da si izgubio. To znači da si čovek. Sa telom koje oseća, i dušom koja se umara. I to je normalno.
Društvene mreže ti pokazuju ljude koji uvek idu napred, koji nikad ne posustaju, koji imaju rešenje za svaki problem. Ali retko ko pokaže ono stvarno: dan kada ti ne ide, dan kada ništa ne znaš, dan kada ti je i kafa preteška.
Pobeda nije samo u trci. Nekad je pobeda kad se ne predaš, iako bi mogao. Kad se pojaviš, iako nisi morao. Kad nastaviš, iako ne znaš dokle ideš.
Ako si danas ustao, skuvao kafu, odgovorio na poruku, pomazio dete, pogledao kroz prozor i rekao „idemo dalje“ – ti si već uspeo.
Ne moraš biti jak svaki dan. Samo nemoj da odustaneš. To je dovoljno.
🖤 Pauza digital tim te vidi. I razume.