Pre dvadeset godina, raditi dva posla značilo je: hoću više. Danas, sve češće znači: moram da preživim.
Ova rečenica više nije izuzetak, već pravilo u mnogim delovima sveta, uključujući i Srbiju. Ljudi koji po ceo dan rade — nekada i u dve smene — vraćaju se kući bez osećaja sigurnosti. Računi kasne. Kreditne kartice su maksimalno zadužene. A odlazak u prodavnicu je stres, a ne rutina.
Šta se dogodilo? Kako smo došli do toga da rad ne garantuje dostojanstven život?
Globalna slika: stagnacija plata i inflacija
Od početka 2000-ih, prosečne plate u većini razvijenih zemalja rastu znatno sporije od troškova života.
U SAD, između 2001. i 2021. godine, produktivnost radnika porasla je za 60%, dok su realne plate porasle za samo 17%.
U Evropi, situacija je slična: rast plata stagnira, dok su cene stanovanja, hrane i energenata eksplodirale.
A šta je s nama?
U Srbiji, prosečna plata jeste nominalno rasla, ali je inflacija — posebno od 2022. — pojela svaki pomak. Ljudi koji rade u trgovini, zdravstvu, obrazovanju ili javnim službama, sve češće se odlučuju na dodatni posao da bi pokrili osnovne troškove.
Šta se promenilo?
- Nestanak srednje klase:
Nekadašnja „sigurna zona“ ljudi sa redovnim poslom i prosečnim platama polako nestaje. Srednja klasa se pretvara u novu radničku klasu — onu koja radi stalno, ali ne uspeva da izgradi finansijsku stabilnost. - Prekarni rad:
Porast „freelance“, „part-time“ i „honorarnog“ rada bez sigurnosti, bolovanja, godišnjeg odmora ili penzionog osiguranja. Poslodavci štede, radnici gube. - Tehnološki napredak bez socijalne kompenzacije:
Automatizacija je ubrzala procese, ali nije poboljšala kvalitet života radnika. Zarada se koncentriše u rukama vlasnika sistema, dok ljudi „na terenu“ dobijaju sve manje. - Psihološki efekti rada bez kraja:
Ljudi više ne sanjaju vikend — već „dan bez drugog posla“. Umor nije prolazan. On postaje životni stil.
Ko ovo proizvodi?
Sistem.
Tačnije: spoj neoliberalne ekonomije, tržišta rada koje favorizuje fleksibilnost bez zaštite, i globalne potrošačke kulture koja normalizuje stalnu produktivnost.
Velike korporacije beleže rekordne profite, dok radnici „na dnu“ nose teret inflacije i stagnacije. Dok jedan sloj gradi bogatstvo, drugi gradi zaduženost.
Primer iz Srbije:
Marina (29) iz Leskovca:
„Radim puno radno vreme u apoteci i vikendom čuvam decu. Ni tada ne mogu da uštedim. Samo platim račune i hranu. Kupovina garderobe je luksuz.“
Ivan (38) iz Pančeva:
„Dostavljam pakete do 15h, a od 17h radim u teretani kao instruktor. Imam diplomu, ali nemam sigurnost.“
Šta može pojedinac?
- Tražiti sindikalno organizovanje (gde god je moguće)
- Postaviti jasne granice: zdravlje nije luksuz
- Učiti veštine koje mogu doneti veću fleksibilnost i prihod (npr. digitalne)
- Govoriti o ovome — javno, glasno, solidarno
Jer ćutanje ne štedi ni dinar. A istina počinje kada priznamo: rad više nije garancija sigurnosti.
