Nekada si verovao da ako voliš dovoljno – sve će se složiti. Da će ljubav pronaći način, da će popraviti ono što je puklo, zalečiti ono što boli, i izdržati sve ono što život baci pred vas.
A onda si naučio da ljubav nije čarolija.
Možeš da voliš nekoga do ludila, i da ti ta osoba nikada ne uzvrati na isti način. Možeš da se daš do poslednjeg atoma sebe, a da s druge strane ne dobiješ ni osnovno – poštovanje, sigurnost, ili osećaj da si važan. Možeš da voliš nekoga ko te ne vidi. Ili još gore – ko te vidi, ali bira da ne reaguje.
Jer ljubav ne rešava nekomunikaciju. Ne briše traume. Ne menja karakter. Ne zamenjuje terapiju. Ljubav nije izgovor da ostaješ tamo gde se gubiš.
I to boli. Jer te nisu tome učili. Nisu ti rekli da dvoje ljudi mogu da se vole, ali da nisu jedno za drugo. Nisu ti rekli da neko može da te voli – i da te povređuje. Da te neko može želeti – ali da ne ume da te čuva.
Pa ostaješ. Nadaš se. Praštaš. Gutaš. Pokušavaš da budeš „razuman“. A u stvari, toneš. U ime ljubavi. A to nije ljubav – to je zabluda.
Zato zapamti:
Ljubav nije sve što je potrebno da bi nešto trajalo.
Potrebna je odgovornost. Zrelost. Doslednost. Rad na sebi. Ljubav bez toga je samo privid. Slatka iluzija. I šteta za tvoje vreme.
Ne moraš više da se boriš tamo gde si već izgubio sebe.
🔸 Pitanje dana:
Da li si i ti ostajao duže nego što si smeo, samo zato što si verovao u onu rečenicu: „Ako se volimo, sve će biti u redu“?
